Fotografija kao svedočanstvo izbora 2012.

Tekst: dr Ljubomir Maširević

Pokušaj da se dokumentarnom fotografijom da svedočanstvo o izbornoj kampanji u cilju prosvećenja i osvešćivanja civilnog društva je hrabar potez. Nema sumnje da se srpska politička elita bespoštendno dala u trku za vlast. Mogli smo čuti i videti potpuno preterana i preambiciozna obećanja političara u obraćanju narodu, koja su se uglavnom odnosila na svetlu budućnost Srbije pod njihovom vlašću.

Fotogafi su predhodnih dana bili u mogućnosti da na skupovima, mitinzima, televizijskim reklamama, bilbordima, stubovima, ogradama, zidovima, mostovima i svakom parčetu bilo koje vrste slobodnog medijskog prostora fotografišu i svedoče o cirkusu kamapanje srpskih političkih stranaka. Nema sumnje da nam fotografija omogućuje da ogolimo iluziju lažnih obećanja, a pitanje je da li to ona čini i ako da u kojoj meri?

Sa jedne strane svi mi kao građani, fotografi i kritičari društva imamo određene stavove koji nas navode na sipmatije ka jednoj ili drugoj opciji, ili smo unapred zauzeli stav da na izbore ne treba izaci i da nas političari obmanjuju u cilju ostvarivanja vlastite koristi, interesa partije i političke moći. Savako da spadamo u jednu od navedenih kategorija i naš fotogorafski domumentarizam i svedočanstvo koje ostavljamo ipak na kraju dolazi iz neke ideološe pozicije.

Ako smo dovoljno osvešćeni i slabo najvni da nasedamo na jeftinu propagandu onda se pitamo kako izaći na izbore u okolnostima potpune (neko bi rekao moralnog posrnuća, ali mislim da morala i nema u politici pogotovo u postmodernom preiodu) eklektičnosti i bezličnosti srpskih političara.

Mešaju se nacionalizam, separtizam sa levičarskim i liberalnim idejama kod naših političara na nepredvljiv i neuobičajen način. Stiče se utisak da ne postoji minimalna konzistencija stavova koje političari iznose od početka svoje karije pa do današnjih izbora. Neki su samo varirali po malo, dok je veliki broj prešao iz jedne krajnosti u drugu. Mnogo ih je koji su izvršili promenu strana na takav način da su od ultra nacionalsita sad evropski orijentisani ili su čak ekstremni u idejama za ocepljenje Kosova.

Fotografije o besmislenosti i bespoštednosti kampanje srpske političke elite 2012. godine mogu da povećavaju kritički odnos stanovništa prema onome što se čuje i vidi. Fotografi imaju mogućnost da ojačaju kritičku distancu civilnog društva predstavljajući neverovatnu komediju obećanja o prosperitetu u budućnosti, ekstremne promene u stavovima u kojima se ogleda licimerje političara i gunsne optužbe na račun političkih protivnika.

Različiti su načini kako o ovom iskustvu, da li izaći na izbore i ako da za koga glasati, svedoči fotografija. Od početka se odbacuje naivnost, dobronamernost i objektivnost fotografa. Kao što se sve to isto odbacuje na nivou recepcije fotografije. Ljudi kojima se obraćamo fotografijom uključeni su u realni svet koji im je isto tako omeđen ideologiom i sociokulturnim miljeom kome pripadaju. Samo čitanje fotografije je proces uslovljen predhodnim iskustvom i stavovoma posmatrača. Fotografija kao izolovan fenomen izdvojen od konteksta u kome se nalazi pojedinac koji tumači i daje značenja – ne postoji.

Fotografima ostaje da svoje viđenje izborne kampanje u Srbiji pokušaju da demistifikuju koliko god je to omoguće i da pojedincu koji je uvučen u društveni život i njegove strukture omogući da porazmisli malo više o tome šta se to obećava i na koji način se vodi propaganda. Fotografijom se mogu pored same pompezne propagnate uhvatiti i bedni uslovi života stanovništva Srbije. “Fensi” plakati našminkanih političara u skupim odelima se mogu snimiti iza ruralnih ili dezurbanizovanih delova Srbije u kojoma ljudi žive u izuzetno skromnim uslovima.

Realnost Srbije i namučena lica građana mogu se videti na fotografijama naspram plakata sa obećanjima o svetloj budućnosti samo ako se glasa za “tog i tog”. Živimo u delu zemlje koji je manje ili više razvijen. Fotografija nam omogućuje uvid u najrazličitije kontekste iza kojih se vrši propaganda širom Srbije, a kojih možda zbog lične okupiranosti nismo svesni ili nam zbog tekućih problema ne dolaze do svesti.

Možemo pomisliti da bi umesto para za oblepljivanje javnih prostora plakatima sredstva mogla biti uložena ka opštem interesu građana i popravljanju infrastrukture dezurbanizovane Srbije. Nadalje, fotografija može da predoči kako političari, bez trunke stida i mnogo poštovanja prema sećanju glasača na predhodna zbivanja na ovim prostorima, pokušavaju da operu prošlost.

Besmislena izvinjenja ili lažno i iskrivljeno predstavljanje prošlosti su više nego prisuti i fotografija bi mogla da nas podstrekne da porazmislimo o onome što se zbilo i kako nam se to sada ulepšano predstavlja. Dakle, fotografskim dokumentarizmom, koji bi ogolio kampanju srpske političke elite 2012. do banalnosti (uz sva ograničenja pojedinca koji fotografiše), može da nas dovede i do pitanja da li neko od političkih partija i njihovih kandidata i zaslužuje da bude izabran. Na primer, mogućnost izbora zahteva razuman izbor na ličnom nivou, a ako njega nema dolazimo do pitanja smislenosti izbora i svrhe izlaženja.

Konačno, fotografski dokumentarizam o izbornoj kampanji bi mogao da nas nagna da se izvučemo na čas iz svakodnevnice i posvetimo par trenutaka fotografima, (koji se trude koliko god su u mogućnosti da objektivno izveste o kampanji), kao i da o svemu porazmislimo na kritičniji način dajući time promišljenije odgovore na pitanja da li izaći i za koga glasati na izborima u Srbiji 2012. godine.

Veća kritičnost, distanciranje od svakodnevnog konteksta, sagledavanje stvari iz više perspektiva i odustajanje od glasanja po rutini za uvek istu opciju, mogu da budu pozitivne posledice fotografskog dokumentarizma izborne kampanje u Srbiji 2012. godine. Naravno, pod uslovom da se u procesu stvaranja fotografija i njihovog predstavljanja pokuša biti objektivan i iskren u najvećoj mogućoj meri.