Tišina slika (Treći deo)

Naslovna fotografija: Pink Floyd „Obscured By Clouds”

Tekst: Mirjana Vasiljević

Kada se dođe do „Show must go on” faze, odnosno do „biti ili ne biti” dileme, Kurt Kobejn se odlučuje za onu „bolje sagoreti nego izbledeti”, Džoni Štulić postane taksista u Holandiji, Džona Lenona ubiju, članovi EKV-a pomru, Džon Frušante napusti Peperse, Bora Čorba se pojavi u Grandu...

Pink Floyd~ The Wall

…A Rodžer Voters pljune na koncertu svog fana iz prvog reda, a onda snimi album „The Wall”. I don’t need no arms around me. Zid koji je podigao između sebe i drugih, otelotvoren u ovom albumu - a samim tim srušen, negiran, zapravo je automatski podigao novi zid - unutar samog benda Pink Floyd. Jaz između Votersa i Gilmora nastupa sa ovim albumom, iako se već ranije protezao kroz „Animals” i na kraju kulminirao sa „Final Cut”. Pre toga oni su bili two lost souls swimming in a fish bowl year after year, odnosno dva čoveka koja se rukuju, a od kojih jedan gori. Ili je to bio Sid Baret, nije važno. Bilo koji od njih trojice upleten je u čvor (ne)prisustva koji Voters opisuje ovako:” Wish WE Were Here”, i svaki od njih trojice istovremeno gori.

Pink Floyd~ Wish You Were Here

Zbog ovog večitog osećaja mentalnog i emotivnog neprisustva u prostor/vreme okviru kome se istovremeno fizički pripada, Pink Floyd biva shvatan kao psihodeličan. There is someone in my head-but it’s not me. Ovaj jaz je eskplodirao na “The Wall”.

Zid ima najširi raspon metafore. Jasno je da je to Rodžer video od Sartra. Sartrovski rečeno – pakao su drugi. Ali i mi smo drugi drugima i njihov pakao. Svako od nas je nečija cigla u zidu. Pa ipak Voters pruža malo nade sa „together we stand, devided we fall”- ali to je nešto što bi rekle i cigle. I zato nije džabe krečio, a ni rušio onaj zid.

Pink Floyd~ Animals

Rodžer je takodje čitao Orvela, pa otud album „Animals”. Kada Orvel završi „Životinjsku farmu” sa: „Više se nije znalo ko je svinja, a ko čovek”, i kada Bitlsi kažu da “svinje uzimaju noževe i viljuške da jedu slaninu“, Pink Flojdi puštaju svinjče da leti industijskom zonom. Tako priča o kapitalizmu i totalitarizmu kulminira. A to nas onda dalje vodi do stihova: “The grabbing hands grab all they can, all for themselves after all”, što znači da je vreme za (re)konstrukciju.

Depeche Mode~ Construction Time Again

Jedan od večitih-feniksovskih-nikad-neodustajućih- bendova : Depeche Mode. Njihova samoobnavljajuća energija isijava kroz meditativnu introspekciju – only when I lose myself in someone else that I find myself, pa onda kroz igru ulaska i izlaska iz sebe, vode i nas tamo - let me show you the world in my eyes. Na kraju se negde na tom putu izmedju Ja i Ne-Ja, zaglave, pa ostanu u kavezu: here is a page from the emptiest stage-a cage.

Onda prizivaju Boga: „Sitting waiting anticipating nothing, sitting praying - God is saying nothing”, pa ga kude: „The Lord himself would blush”, a onda se ipak na njega sažale: “My god what we have done to you?”. Baš kao i Džoni Štulić - „Ponekad sam usamljen, a i plašim se, držim te na stolu gospode“. Za svaki slucaj.

The Velvet Underground ~ The Velvet Underground

Sa Endijem Vorholom kreće sva američka postmoderna budalaština. Ova lepota pojednostavljavanja i trivijalnosti  bila je opravdana kao logično srozavanje umetnosti, kao dekadencija, zasićenje, menjanje forme na prelasku jedne epohe u drugu, ali je vremenom zlopotrebljena i zahvaljujući njoj danas svaka šuša misli da može da postane umetnik ako za pet minuta naškraba nešto na listu papira. Banana na beloj podlozi - ok.

Možda iz ovih razloga, istinski muzičari, bez kojih rok muzika ne bi bila umetnost nego show bussines, poput Boba Dilana, Toma Vejtsa, Nika Kejva, Džonija Keša, Leonarda Koena, Džonija Štulića, Točka itd, svoju muziku ne kite ničim spolja. Krasi ih potpuna jednostavnost pojave, oblačenja, nastupa. Ta samodovoljnost i harmonija muzike i teksta  spaja se mirno u neutralnim, skladnim, svedenim fotografijama, koje bi mogle da pripadaju žanru ulične fotografije. Sa druge strane, imamo i kontradiktornost - umetnika koji svojom pojavom negira sebe kao umetnika. Na nekim fotografijama, Džim Morison na primer, mogao bi da prođe i kao maneken koji reklamira penu za brijanje.

Gitarista Generacije 5 je iskreno izjavio: „Mi uvek tražimo lepe pevače. Ako bolje pogledate u istoriju rokenrola skoro svi uspešni bendovi su imali lepe pevače.” Sad bad true - svesno se ulagalo u seksipil, jer seksipil nikad nije na odmet. On samo doprinosi estetici. Što je ok. Ali, tako se opet iz umetnosti klizi u banalno, u primitivno, u animalno, u „hleba i igara”. Zato, možda se sva psihologija rok umetnika (umetnika?) da  objasniti Kobejnovim stihom: „I’m not like them, but I can pretend. I think I’m dump, but maybe just happy. Think I’m just happy.” Shiny Happy People Laughing.

Kao da imamo potrebu da se izvinimo kad smo srećni, jer sreća je blaženo glupa. „I feel stupid and contagious, Here we are now, entertain us.” I tako se ponovo vraćamo na konflikt umetnosti i show business-a, na propagandu, al i na onu pozitivnu stranu te širine i tog kompromisa- na Dejana D.Markovića – „Nije to sve bio samo R’n’R”. Nije, bila je to i poezija. Bio je to i film. Bila je to i fotografija.

Sinestetička isprepletanost i prožimanje umetnosti jedne drugima izgleda da nema granice. Ako je muzika energija, a fotografija materija - materija prelazi u energiju i obrnuto. Kao što bi rekao Rilke: „Muziko: disanje statua. Možda: tišino slika. Ti jeziče gde jezici prestaju…”  Zaista, kada muzika progovori, reči treba da ćute. 

U to ime završavam ovaj tekst, jer „Čini mi se da je svaka reč nepotrebna mrlja na tišini ništavila”. Da, onog  Džon Frušanteovog ništavila. Ili Nirvaninog. Ili Sartrovog. Ničeovog. Hajdegerovog. Mog i tvog. Ili bilo čijeg.

(Kraj)

Pročitajte prethodni deo Tišina slika (Drugi deo)