Impresionizam na temeljima fotografije

Pjer Ogist Renoar, Bal u Mulen de la Galetu, 1876 

Tekst: Ana Samardžić

Da li ste se ikada zapitali zašto su se u drugoj polovini 19. veka dela impresionističkih umetnika poput Monea, Renoara, Degaa i drugih, često veoma razlikovala od onoga što ste imali priliku da vidite i saznate o umetnosti nekih epoha koje su prethodile impresionizmu? Šta je to kod impresionista bilo drugačije u odnosu na dela starih majstora? Verovatno nijedan umetnički pravac sve do kraja 19. i početka 20. veka nije izazvao tolike kritike javnosti kao impresionizam. Zašto je to bilo tako?

Promene u društvu su kroz istoriju gotovo uvek uticale i na promene u umetnosti, bilo da su im se umetnici prilagođavali ili da su svoje nezadovoljstvo i otpor prouzrokaovani tim promenama izražavali kroz svoja dela. U toku „dugog 19. veka“ (period od Velike francuske revolucije 1789. do Prvog svetskog rata 1914. godine) do promena u društvu doveo je niz političkih i socijalnih revolucija.

Došlo je do stvaranja novih državnih uređenja, nove građanske klase, urbanizacije, kolonijalizacije i mnogih drugih pojava. Svemu tome doprinela je i industrijska revolucija. Mnoga otkrića poput parne mašine ili mehaničkog razboja, omogućila su bržu i lakšu proizvodnju i ubrzan razvoj tehnologije, nauke i saobraćaja. Među tim značajnim otkrićima našla se i fotografija, koja je izvršila veliki uticaj na umetnost druge polovine 19. i prve polovine 20. veka.

Klod Mone, Lokvanji, 1914.

Fotografija je, dakle, odgovor na pitanje šta je to, između ostalog, navelo impresioniste da počnu da stvaraju na jedan, do tada neviđen način. Inspirisani ovim novim izumom mnogi slikari impresionizma počeli su da uvode neke izmene u svojim kompozicijama. Jedan od glavnih ciljeva slikara bio je da na slici zabeleži trenutak i pokret, kao što je to moglo da se učini pomoću fotoaparata. Izmešten je centar slike što znači da fokus više nije nužno bio na njenom središtu kao što je to uglavnom bio slučaj u ranijoj, tradicionalnoj umetnosti. Insistiralo se na asimetriji i ’’sečenom kadru’’ što nije bila novina (sečenje figura postojalo je i ranije, u umetnosti manirizma na primer) ali sada, u impresionizmu ove pojave dobijaju drugi kontekst – naglašavaju se spontanost i „prizor trenutka“.

I teme su bile takve da slike podsećaju na fotografije. To su uglavnom bili prizori iz gradskog života, njegove dobre i loše strane, moderna svakodnevnica, urbani život, građani iz različitih socijalnih slojeva, javni, ali i privatni prostori; ili - panorame, pejzaži i prizori iz prirode.

Gustav Kejbot, Kanuisti, 1877

Fotografije su uspele da ostvare dugovekovnu težnju slikara da predstave prirodu i ljude što realnije. Međutim, ono što fotografija tada nije imala bilo je boja. Upravo je boja imala veliki značaj za impresioniste, a njihova upotreba iste, učinila je njihova dela posebno drugačijim. Kako nisu više mogli da se nadmeću sa fotografijom, po pitanju realnosti predstave, oni su slikama dali sopstveni pečat.

Bojama i drugačijom tehnikom, impresionisti su uspeli da sačuvaju značaj slike i da spreče to da fotografija u potpunosti zameni sliku. Mnogi slikari su se bavili teorijom boja i njima eksperimentisali. Posebno su bili fascinirani svetlošću i pokušavali su da zabeleže trenutak njegovog prelamanja. Zahvaljujući pronalasku veštačkih boja koje su se pakovale u tubama ili teglicama, slikari više nisu morali da rade u svojim ateljeima, već su izlazili napolje i stvarali na otvorenom, u pleneru (en plein-air).

Impresionisti su oslobodili boju od njene opisne uloge, što znači da, na primer, nebo nije nužno moralo da bude plavo, trava zelena i slično. Kratkim i brzim nanosima boje na platno pokušavali su da ožive prirodu, pri čemu su koristili mnogo veći spektar boja. U tome je verovatno najuspešniji bio Klod Mone koji je bio fasciniran tom promenljivom igrom svetlosti i koji je radio i serije slika sa istim motivom stvaranih pod različitom dnevnim svetlom.

Zbog toga nam često njegove, kao i slike drugih impresionista  deluju ’’mutno’’ što je to ponekad i slučaj sa fotografijom. Mnogi efekti koje su impresionisti postizali u svojim radovima koristeći različite tehnike, podsećaju na opcije koje se danas mogu upotrebiti na fotoaparatu (blur, sharp, contrast...). Slikar Edgar Dega se i sam bavio fotografijom i bio je veliki kolekcionar fotoaparata.  

Impresionisti su od fotografije nešto pozajmljivali, ali su istovremeno svojim slikama i dodavali nešto što ih je od nje razlikovalo. Fotografija je njima pokazivala kako nešto stvarno izgleda, ali su umetnici sami birali kako će to nešto videti.