Fotografija kao instrument propagande
Fotografija: Dizanje zastave na Rajhstagu, 1945, Evgenij Haldej
Tekst: Svetlana Ćosović
Fotografija kao oblik vizuelnog komuniciranja, uvek nudi neko značenje, koje je najčešće hibridno, a sam ishod tog značenja zavisi od mnogih faktora, grafičkog prikaza, konkteksta te priče koja prati fotografiju. Svaka fotografija ima svoju prikrivenu i javnu stranu. Ona ima moć da svojim sadržajem utiče na našu savest i naše emotivne reakcije. Jednostavno, manipulišući emocijama postiže određen cilj, izazivajući kod nas očekivano ponašanje.
Sve fotografije su po sebi određene predstave, zato je besmisleno govoriti o istinitoj odnosno lažnoj fotografiji. Krajem 19. veka fotografija je smatrana vernom i objektivnom predstavom vizuelnog sveta. Fotografije su posmatrane kao verodostojan medij i verovalo se da predstavljaju pouzdan izvor informacija, te su ih posmatrači prihvatali kao potpunu istinu.
Fotografija je usko povezana sa propagandom, a svoje zajedničke interese vide na mestima gde treba izvršiti neku promenu u mišljenju ljudi. Tako jednu reklamnu kampanju ne možemo zamisliti bez propagandnih fotografija, ne možemo izostaviti ni političke kampanje, odnoso delovanja sa namerom privlačenja što većeg broja sledbenika.
Šta je to što fotografiju čini propagandnom? Fotografija sama po sebi ne mora uvek komunicirati neku poruku, ona je obično nagoveštava i manifestuje. Fotografija najčešće emituje ono što se dogodilo, zatim neki događaj koji se dogodio nezavisno od fotografa i to što emituje ima svoje značenje, odnosno predstavlja nešto samo po sebi. Ukoliko sadržaj fotografije ne oslikava ovakvu formu, onda ona predstavlja propagandnu fotorafiju.
Naročito izražen uticaj propagandna fotorgafija ima u vreme ratnih sukoba. U periodu ratova, propaganda utiče na ljude tako što ih podstiče da svoje težnje, prioritete i očekivanja prilagode potrebama koje nalažu ratovi. Da bi ovo postigli, propagandisti najčešće koriste ustaljene forme vizuelnog komuniciranja, predstavljajući svoje ideje rata kroz oblike reklamnih plakata ili filmskih postera.
Proslava 50. godišnjice Oktobarske revolucije.
Cilj ratne propagande jeste da ukine individualno mišljenje, odnosno da utiče na pojedince da misle isto, stvarajući od njih masu kojom je lakše upravljati i kontrolisati. Tako su tokom II svetskog rata Sjedinjene američke države propagirale svoje ideje ratovanja raznim metodama, izraženim kroz forme fotorafija i postera. Cenzura je obavezan deo ratova i propagande, zato je Pentagon u vreme ovog rata odzvoljavao javnosti samo fotografije koje veličaju uspehe Sjedinjenih država, sve ostalo je bilo cenzurisano.
Interesantno je kako su se propagandne fotografije širile postratnom jugoslovenskom javnošću u periodu od 1945. do 1958. godine. Fotografija dobija subjektivno značenje. Odnosno fotografi su dobili ulogu da javnosti predstave događaje onakvim kako ih oni doživljavaju. Zanimljivo je da su fotografije sa Titovih rođendanskih prijema slate na adrese preduzeća, ustanova i organizacija, predstavljenih kao suveniri. U tom periodu komunistički partijski vrh imao je dobro razvijenu propagandnu mašineriju koja je svoj uticaj širila putem vizuelnih poruka. Upravo je razvoj i uticaj fotografije omogućio lakši razvoj celokupnog komunističkog režima.
U širenju propagandnih ideja jednako učešće imaju i ostali masovni mediji. Međutim bilo koja forma masovnog komuniciranja ograničena je jezičkim i verbalnim barijerama, dok fotografija ne iziskuje znanje ni jezika ni društvenih kodova, dovoljno ju je pogledati da bismo pročitali poruku. Zbog toga je fotografija u širenju propagande mnogo šireg dejstva jer prevazilazi nacionalne okvire.