Giljotina: poslednje pogubljenje
Era mehanizovane egzekucije čovečanstva počinje od 1792. godine. Tada je u Francuskoj usvojen zakon o giljotini kao o humanijem sredstvu za izvršenje smrtne kazne. Odsecanja glave nisu bili pošteđeni Luj XVI, Marija Antoaneta, ni Maksimilijan Robespjer.
Iako se mislilo da je ovu mehaničku spravu izradio Žozef Giljoten, to nije bila istina. Giljoten je samo izdejstvovao da zakon o giljotini bude prihvaćen u skupštini, a prvi prototip giljotine izradili su nemački majstor Tobijas Šmit i francuski izvršilac Šarl-Henri Sanson.
Ne tako davne 1939. godine poslednji put javno je upotrebljena giljotina u Versaju. Judžin Vidmen, nemački pljačkaš i višestruki ubica, pogubljen je pred nekoliko stotina posmatrača. Tada se na licu mesta našla i fotograf Helen Rodžer Vajolet. Ovekovečivši ovaj događaj, Helen nije slutila da će njena fotografija biti jedna od poslednjih predstava kasnije zabranjenog čina giljotiniranja.
Fotografije na kojima je prikazano giljotiniranje izazvale su polemike i kontroverze u javnosti. Francuski list „Paris-Soir” nakon Vidmenovog pogubljenja uz tekst objavljuje i sporne fotografije. Suprotno svakom očekivanju, vlada optužuje štampu da budi sadističke porive kod čitalaca pomoću spornih fotografija. Tada je odlučeno da se pogubljenja više ne održavaju javno, već da se giljotina koristi isključivo u zatvorima.
Navodeći slučaj Judžina Vidmena, Alber Kami, u eseju „Razmišljanja o giljotini“ iz 1965. godine, promatra kako su sporne fotografije giljotiniranja uticale na tadašnju javnost, ali i sagledava kakve su bile posledice ovog događaja. Ovaj esej smatra se jednim od ključnih tekstova u borbi protiv smrtne kazne. U eseju Kami ističe: „Pred javnošću za pogubljenje nema
više mesta, nego se pogubljenja izvršavaju u dvorištu zatvora pred ograničenim brojem stručnjaka“.
Pristalice smrtne kazne kao glavni argument za njeno izvršenje navodili su egzemplarnost. Kami pobija ovaj argument pišući da se ne može dokazati da je ijedan potencijalni ubica odustao od svoje namere da ubije jer mu je prikaz kazne služio kao negativan primer, te da ni samo društvo ne veruje u egzemplarnost gnusnog čina smrtne kazne. U nastavku teksta ironično se ističe: „Direktoru „Paris-Soir“, trebalo je dodeliti specijalno odlikovanje kojim bi bio podstaknut da sledećeg puta još bolje radi. Ako hoćemo da kazna bude egzemplarna, ne samo da treba umnožiti broj fotografija, nego spravu treba postaviti u dva sata popodne, na uzdignuto postolje na Trgu de la Konkord, treba pozvati narod, a za odsutne svečani obred treba snimati na televiziji.”
Vizuelni sadržaj fotografija napravljenih na egzekuciji Judžina Vidmena ovde nije sporan. Glavni problemi su: istorijski događaj koji je bio uzrok njihovom nastanku, i državna vlast, ogrezla u hipokriziji, koja se u eseju „Razmišljanja o giljotini“ kritikuje rečima: „Država koja seje alkohol, ne treba da se čudi što žanje zločin. Država, uostalom, i nije začuđena, nego se zadovoljava time da odrubi glave koje je sama nalivala alkoholom“. Kamijevim tekstom otvorena su pitanja koja se tiču etičnosti i empatije u izveštavanju i fotografiji uopšte.
Istinitost izveštavanja u medijima dobija svoj konačni oblik u trenutku kada je postalo moguće dokumentovati i vizuelni sadržaj. Nastankom fotografije, beleženje istorijskih događaja postaje pouzdanije, te je cilj novinske fotografije ne sakrivati informacije od javnosti, iako se time otvaraju mnoga etička pitanja, među kojima se kao suštinsko nameće: kako predstavljati Smrt, a time ne prekršiti etički kodeks profesije, a o tome, neki drugi put.
Milica Simić
Korišćena literatura:
Kami Alber 2008: Alber Kami, Eseji, prevela s francuskog Gorica Todosijević, Paideia, Beograd
Friedland Paul. „The Last Public Execution in France“, 17.6.2012, http://blog.oup.com/2012/06/last-public-execution-france-17-june-1939/