Post-mortem viktorijanska fotografija (2)
Slika: "MementoMori" Pieter Claesz
Tekst: Dušica Popović
Kolekcionari i enciklopedijske odrednice svrstavaju ovaj tip fotografija u memento mori žanr (lat. sećaj se smrti), poznat i u istoriji umetnosti. Ovaj žanr poseduje dva dijametralno suprotna značenja. U antičkom Rimu sintagma memento mori je podsećala rimske vojskovođe, učesnike bogatih gozbi, te životne pobednike svih vrsta, na kratkotrajnost njihovih pobeda koje slave život. Bez obzira na to, smatralo se da samo svest o neizbežnoj smrti daje pravu boju i dimenziju životu.
Znatno kasnije, u periodu renesanse i baroka, memento mori tema dobija svoju likovnu interpretaciju. Alegorijske mrtve prirode, zastupljene naročito u tzv. holandskom zlatnom veku (XVII vek), često prikazuju mrtvačke lobanje, trulo voće, dim ugašene sveće, mehurove od sapunice i sl. kao atribute smrtnosti i prolaznosti. U ovom, hrišćanstvom inspirisanom kontekstu, memento mori naglašava efemernost i nevažnost života naspram smrti. Pojedincu se poručuje da ,,štedi” na zemaljskom životu kako bi se bolje pripremio za Strašni sud i očuvanom čistom savešću, „platio” sebi "večni život” nakon smrti.
Specijalne bočice za čuvanje suza
Imajući u vidu navedena značenja, mislimo da post-mortem viktorijansku fotografiju ne bi trebalo podvoditi pod ovaj žanr. Naime, poručioci ovih fotografija nisu želeli da dokumentuju smrt svojih bližnjih radi kvalifikovanijeg pristupa vlastitom životu. Oni su želeli da sačuvaju sećanje na preminulu osobu a ne trag njenog prolaska tj. rad smrti. U ovom slučaju, fotografija dokumentuje novonastalu iluziju „minimuma večnosti'' sa ove strane života, namenjenu živima.
Međutim, viktorijanci nisu na ovaj način negirali značaj smrti za pojedinca i društvo već isključivo njeno značenje. Tako smrt za njih više ne predstavlja okosnicu smisla oko koje se raspoređuje život na spiritualno ekonomičan način. Takođe, način umiranja više ne nosi u sebi nekakvu moralnu po(r)uku - to postaje jedan neprijatan, moralno neutralan čin. Pritom, viktorijanci zadržavaju običaje vezane za ritualno obeležavanje smrti (dugi periodi žaljenja, crnina, čuvanje suza u specijalnim bočicama itd.), ali oni su sada samo u funkciji rasterećenja, „oslobađanja” od očigledne nemoći ožalošćenih i pokojnika. Ispražnjenim ritualima su se, sigurno, služili da istovremeno sakriju i najave dolazak danas raširenog shvatanja o suvišnosti smrti – jednom izbačene iz poretka (pod)razumevanja.
Na gornjoj fotografiji prikazana je mlada žena u haljini nalik na venčanicu. Reč je o običaju da se mlade, neudate žene i deca sahranjuju u belom, simbolu čistote i nevinosti. Za savremenog posmatrača ovaj prizor nosi u sebi izvesnu dvosmislenost. Devojka na fotografiji postaje ,,Božja nevesta” jer je umrla neudata, ali joj se istovremeno ne dopušta da napusti svet živih jer je fotografisana kao živa. Verujemo da je upravo lažna neizvesnost u pogledu egzistencijalnog statusa fotografisane osobe – traženi kvalitet. Ova neizvesnost kao da ublažava/razvodnjava ne samo nestanak pokojnika već i svest o sopstvenoj smrtnosti onih koji ostaju.
Ipak, napuštanje kulturalnih obrazaca pomoću kojih se promišljala i krotila smrt, nije dovelo do naturalizacije odnosno odomaćivanja smrti. Ona je i dalje bila, a i danas jeste, izuzetan događaj protiv koga se društvo i pojedinci ujedinjuju i čije posledice imaju potrebu da izbrišu i „prevaziđu” (kada već nemogu da otklone uzrok). Fotografija je toj težnji doprinela tako što je omogućila i društveno nerelevantnim pojedincima da prežive svoju smrt, te da paradoksalno, ne izlazeći iz okvira anonimnosti, postanu poznati u kolektivnom sećanju.
Pročitajte
